Једном на пролеће сам се враћала у Петроград са имања своје рођаке из К-е губерније.
Требало је да путујем на коњу по сеоском путу, и како је било време пролећног беспућа, морала сам, отишавши двадесет врста од последње станице, због немогућности да идем даље, а због речног излива и касног времена, да по савету мог кочијаша прибегнем гостопримству једне господарице, чије имање се налазило на нашем путу.
Још на путу ка салашу, мој возач ми је објаснио да ту живи једна газдарица, Марија Сергејевна Горева, и да је она “веома побожна и сваког сиромаха прима и не отпушта без нечега да понесе”.
Газдарица је заиста била веома љубазна и гостопримљива и сазнавши да сам из Петрограда, обрадовала ми се као рођеној.
Извинила сам јој се због уношења немира, али она није хтела ни да слуша.
- Ах, - рекла је, - ја се тако радујем да чујем нешто о Петрограду, а тим пре да видим особу која је одатле. Петроград је мој крај, - додала је са осмехом, како би појаснила своје посебно интересовање за тај град.
Марија Сергејевна Горева је била још млада и лепа жена. У њеним крупним црним очима, у осмеху на пуним предивним уснама, је било толико топлине да се и спонтано, без речи, потврђивало о њој све што сам већ чула од свог возача.
Она је цела сијала неком посебном, унутрашњом светлошћу и, без обзира на необичну простодушност, с којом се држала, у њој је постојала нека моћна сила и неописиво је привлачила к себи од првог погледа.
После чаја смо прешли из трпезарије у дневну собу, и ускоро се између нас развио жив разговор. Она ме је са живим интересовањем питала о Петрограду у најситнијим детаљима.
- Срећни сте јер ћете ускоро видети Петроград, - рекла је одједном погледавши ме тужним погледом, и притом се дубоко замислила, и чинило се као да је желела нешто да ми исприча, али се ипак предомислила.
А мени је кроз главу прошла радосна мисао: “А можда сте желели да ми дате неку пошту да однесем у Петрогард, - рекла је, - па вас молим ако је то, ја ћу то учинити са великим задовољством”.
У очима јој се појавила искрена радост.
- О, молим вас , - рекла је, - ако сте тако добри, и ако вам то не представља проблем, - и уставши отишла је у другу собу, и кроз минуту је одатле изнела неколико златника у коверти и предала ми.
- Ево, - наставила је, дајући ми коверат, - када будете у Петрограду, отиђите на Смоленско гробље, тамо се налази гроб слушкиње Божије Блажене Ксеније: одслужите јој парастос, а све остало поделите сиромашнима.
- С највећим задовољством, - рекла сам,- спремна сам да испуним вашу жељу, а тим пре што се и сама већ одавно спремам да посетим њен гроб, о коме сам много слушала. Али ви вероватно имате посебан разлог због кога поштујете Блажену Ксенију? – упитала сам је.
- О, да! – одговорила је са дубоким и снажним уверењем, и тихо додала, - диван је Бог у светима Својим! Ја сам то осетила у животу на сопственом искуству.
- Ако није тајна, - рекла сам, - можда можете да ми испричате неки посебан догађај из вашег живота, који је допринео да се у вама укрепе тако чврста религиозна уверења, и тако јака вера?
- Не, није тајна, - одговорила ми је, - али ако би чак и била тајна, онда ради Светлости истине, треба да жртвујемо и наше тајне.
Све је то рекла одлучним и чак помало строгим гласом, да сам чекала шта ће даље рећи.
Међутим, Горева је устала и прошла неколико пута по дневној соби, као да је нешто размишљала; а потом је села наспрам мене и почела своју причу тихим гласом, али ипак узнемиреним.
- Рођена сам у Петрограду, у трговачкој породици. У почетку смо живели веома богато, имали смо своје коње, кочије, много послуге и све друго, доступно великашима. Учила сам у једној од гимназија и била сам већ у петом разреду, када су почеле невоље. Очеви послови су брзо пропали, и завршило се тиме што нам је једном дошла полиција и пописала све ствари, укључујући чак и гардеробу; отац је мени и мајци рекао да нам ништа није остало, и да је он захваљујући нечијој превари, изгубио у току једног месеца на берзи триста педесет хиљада рубаља у неким папирима, и да сем дуга немамо ништа друго. У то време још нисам била свесна важности тога што се десило, али је за мајку то био тежак ударац.
Како се сада сећам, она се прекрстила гледајући на икону и прошапутала: “Нека буде воља Твоја Господе!”. И са великим смирењем се покорила њој, а томе је и мене учила: “Никада ћерко не клони духом, - говорила је, - без обзира како су тешка привремена искушења, сечај се увек краја многострадалног Јова; ми смо изгубили само новац, али не живи се само са њим, већ са добрим људима. Моли се Господу да те благослови са добрим и смиреним мужем, који није пијаница, и поштуј увек празник слушкиње Божије Блажене Ксеније: она ће ти бити велика заступница”.
Због чега се моја мајка тако бојала за мог мужа пијаницу, сазнала сам тек касније, а у то време нисам чак тачно ни знала шта значи “пијаница”, пошто у нашој породици не само да нико није пио вино, већ је отац чак строго забрањивао да се оно држи у кући.
Ускоро после нашег финансијског фијаска отац је поцео да ради као трговачки помоћник у једној од великих трговачких фирми и почео је да прима плату шездесет рубаља месечно.
Нисмо имали довољно средстава за живот, тако да сам ја морала да напустим гимназију и почнем да радим као касирка у тој истој продавници где је и отац радио. Тада се наша ситуација мало поправила, али нас је ускоро погодила велика невоља: моја мајка која је побољевала од самог дана несреће је врло брзо умрла од престанка рада срца, а после годину дана је умро и отац од запаљења јетре.
Дакле, остала сам сироче као 17-огодишња девојчица и наставила сам да и даље радим у тој истој продавници.
Прошло је две године од смрти родитеља, и удала сам се за свог колегу – књиговођу наше фирме, препознавши у њему човека истих уверења, а што је најважније истих погледа на религију, што нас је посебно зближило.
Мој муж је заиста био узоран породични човек и притом веома добар човек, и три године после наше свадбе су пролетеле као један светао и срећан дан. У то време су нам се родила два сина. Муж је добијао добру плату, и све смо имали, и чинило се да срећи нема краја, али нам је Господ дао другачији удео. Тада је Горева дубоко уздахнула и мало поћутавши наставила:
- Једном увече, мој муж се потпуно супротно уобичајеном, враћао кући веома касно, и ушао у собу љуљајући се. Приметила сам то и уплашила се мислећи шта му је, притрчала сам му, а он је тада уздахнуо и осетила сам снажан мирис вина. Притом се у мом погледу невољно појавила избезумљеност, коју је мој муж сигурно приметио, јер ми се обратио са гневом што њему уопште није било својствено:
- Па, што ме тако гледаш? Шта је ту чудно? Па – попио сам, каква реткост; мушкарац од својих скоро тридесет година је попио, какав догађај!
- Али, - рекла сам, - ја ти ништа нисам рекла.
- А шта ту има да се каже? И зашто си будна до сада? Лези да спаваш! Легла сам, али нисам могла да заспим.
Тачно као огањ ме је опржила мисао: “А шта ако је то тек почетак!”. Ствар је у томе што се мој свекар повремено страшно напијао, и умро је од удара, те је та појава могла да буде наследна. При самој помисли на ту могућност сва сам се следила, али је само време то могло да покаже, те сам одлучила да стрпљиво чекам.
Ујутру је муж устао блеђи него обично, али иако је био замишљен, био је као и раније нежан и тих. Није рекао ни речи о ономе што се јуче десило, а и ја сам ћутала.
Прошла је једна седмица и ја сам већ почела да се смирујем, кад се одједном поновило то исто само у много већем степену, и од тада више није било места никаквој сумњи: муж је непрекидно пио…
Прошло је неколико страшних месеци, а можда и година дана. Дали су му отказ на послу, а ја сам у то време родила већ и треће дете.
Из стана смо се давно иселили, и сви смо живели у једној малој соби на Пескама и то искључиво од тога што сам ја зарађивала шивењем рубља. Али да ли сам и могла много да зарадим са троје мале деце на рукама!
Задесила нас је велика невоља: задужили смо се и у продавници и код своје газдарице и то за два месеца. Шта нам је било чинити?
- Сећам се како је у време када је требало да платим за трећи месец, увече када су муж и деца спокојно спавали, газдарица звала и рекла да уколико сутрадан не платим стан, или у крајњој мери не избацим “пијаницу” мужа, кога она више не жели да држи код себе, она ће нас напросто истерати све на улицу.
Шта сам могла да јој одговорим?
Измучена бригама и радом, тако сам ослабила, да сам осећала да ако каже још једну реч нећу моћи да се уздржим: срце је већ почело јако да куца, и стегнувши га одговорила сам јој:
- Дарја Карповна! Молим вас да данас прекинемо овај разговор, а сутра ћу вам дати одговор.
- Добро, - рекла је устајући, - али пришавши к вратима окренула се још једном и подсетила ме шта ми следује.
Само што су се врата затворила за њом, погледала сам на портрет своје мајке, беспомоћно покрила лице рукама и горко заплакала.
- Мајко мила, - речи су биле као јецај, - због чега си ме заборавила, твоју сироту ћерку! Помоли се за мене рођена! Молитва мајке спасава са дна мора. Уразуми ме и научи шта да радим! Немам снаге више овако да живим!…
До последњег тренутка сам непрекидно и са дубоком вером молила Господа да спасе мог мужа од ове страсти, али Господ као да ме није услишао. Али то ми се само тако чинило, јер је Он у ствари тако милостив, и по Свом непроменљивом обећању чује сваку нашу молитву, али понекад желећи да прослави Своје Угоднике, захтева од нас грешних да прибегавамо њиховом заступништву, а по њиховим, Њему угодним молитвама, испуњавају се наше добре жеље.
То се управо и мени десило.
После мог вапаја покојној мајци желела сам да се прихватим посла, али измучена и морално и физички како сам седела тако сам и остала спустивши главу на сто. Не сећам се да ли сам дуго била у том стању, али ево шта се са мном тада десило:
Угледала сам пред собом непознатог младића, који је био обучен једноставно, као мирјанин. Пружио ми је десну руку и заповедницки рекао: “Идемо!”.
Тачно ме је невидљива сила подигла и ја сам га без речи следила. Дуго смо ишли, само ћутећи, дугим и мрачним улицама, али као да нисмо додиривали земљу, док се на крају нисмо зауставили пред великим вртом. Осмотривши све, угледала сам кроз решетку на вратима беле крстове, који су стајали као привиђења усред ноћног мрака, и са страхом одступајући натраг, прошапутала сам: “Гробље!”.
- Да, гробље, - мирно је поновио мој сапутник, - овде је упокојено много праведника; да ли их се боји слушкиња Божија Марија?
И не очекујући мој одговор, снажно је десном руком ухватио моју руку, а левом је лагано додирнуо затворена врата, која су се тихо без шума отворила пред нама. Приметила сам у даљини усред ноћног мрака трепераву светлост, и обрадовавши се скоро узвикнула: “Светлост!”.
- Иди к њој! – рекао ми је мој сапутник, и додао, - одавно те тамо чекају, - неприметно је нестао, оставивши ме потпуно саму.
Било ми је тако страшно да сам почела да трчим према светлости, и дотрчавши скоро до саме светле тачке, увидела сам да стојим пред капелицом, из које је излазила светлост, слична плавичастом бенгалском огњу.
Осмотривши, препознала сам гроб Блажене Ксеније, где сам долазила још са мајком.
Кроз затворена врата сам чула појање: “вјечнаја памјат!”. – Ушла сам и угледала своју мајку, која је била прислоњена над надгробном плочом. Из очију моје мајке су текле сузе и то тако обилно, да се чинило као да је цела плоча пливала у њима. Пружила сам своје руке и на узвик “Мајко!”, дошла к себи.
Дуго нисам могла да дођем к себи од свог виђења, и тек када сам погледала унаоколо и схватила да сам у свакодневици, мало сам се умирила и почела да разматрам све што сам видела. Копрена је спала са мојих очију. Живо сам се сетила свих мајчиних савета који ми из неког разлога нису падали на памет последње године. Као да сам се помрачила. Схватила сам да моја мајка моли са сузама Блажену Ксенију, и до те исте светлости ме је довео и мој тајанствени сапутник. И одлучила сам да одем на Смоленско гробље, и да одслужим парастос.
Тако сам и урадила, оставивши децу мужу, знајући да ће он ујутру када се пробуди бити трезан.
Када сам пришла ка капелици, тако сам живо доживела цело ноћно виђење и моју мајку, да сам све поново преживела, и клекнувши остала сам цео парастос – и то не један – на том истом месту где сам видела своју мајку. После тога сам одмах осетила као да је нека тежина спала са мене, и ја сам се са тако олакшаном душом враћала и размишљала о претходној ноћи, да чак нисам ни приметила како сам прешла велико растојање од Смоленског гробља до Пескова и ушла у нашу улицу. Одједном сам недалеко чула звук звона, и подигавши главу, угледала сам да наспрам наше куће стоји неколико ватрогасних бригада које су довршавале гашење пожара.
При таквом призору одмах сам се зауставила и премрла, али сам се потом кренула напред и дотрчавши до бригада, са криком који је раздирао душу рекла “Деца! Муж!” – желела сам да прођем кроз врата, али су ми ноге поклекле, смркло ми се пред очима, и без осећаја сам пала на земљу.
Када сам дошла к себи, приметила сам да се налазим у великој светлој и богато опремљеној соби. Поред мог узглавља је стајао старији господин који ме је држао за руку и проверавао пулс. Видевши да сам отворила очи, обратио се старици која је седела у фотељи и била обучена у тамну свилену хаљину, рекавши: “Обамрлост је престала, нема више опасности, треба дати лек за умирење”. Медјутим, ја сам се јасно сећала пожара и моје прво питање је било: “Деца и муж?”
- Умирите се, рекла је старица тихим и нежним гласом, - ваш муж се само мало повредио, а сва деца су жива и потпуно здрава. Она су овде у другој соби, и двоје од њих спавају, а најстарије ћете сада видети.
Али, приметивши моју брижну неповерљивост, старица ме је разумела, и пријатно се осмехнувши, рекла нешто другој старици, која је личила на стару дадиљу; ова је тог трена изашла и вратила се за минуту, држећи за руку мог старијег сина, а млађе су на рукама носили двоје слуга. Угледавши своју децу живу и здраву, прекрстила сам се, и умиривши се упитала где се налазим.
- Ви сте код мене, у стану генералице Л., - одговорила ми је старица у свиленој хаљини. – Ја сам пошла на службу у Александро-Невску Лавру и прошла сам поред ваше куће, када су се чули крици: “Спасавајте, деца горе!”. Ја сам се разуме се зауставила и напустивши кочију пришла ближе ка кући. Али слава Богу, двоје деце су већ спасле ватрогасне бригаде, а треће – ваш муж, али је он пао, а дете су ухватили, и ја сам све повела код себе, а после су и вас донеле моје слуге које су вас тамо чекале. Ваш стан се запалио у кухињи, и за мање од пола сата све је изгорело, тако да ништа нисмо спасли од ваше имовине.
- Бог с њим!, - прошапутала сам, - моја деца и муж су живи слава Творцу за њихово спасење!
- Али Боже мој! Колико смо вам само проблема донели! – обратила сам се к старици.
- Ах, молим вас, не размишљајте о томе, - рекла је она.
- Мој стан је велики и има простора колико хоћете, а ја много волим децу и уз Божју помоћ живите код мене док се обоје не снађете.
- А где је мој муж?
- Доле, - мој стан има два спрата, - објаснила ми је генералица.- Њега превијају, и он је веома био узнемирен због вашег раног одсуства.
- Објаснићу вам после где сам била тог јутра, - одговорила сам на упитни поглед генералице.
Сутрадан сам устала из постеље, али је муж одлежао још две недеље и још је дуго ходао на штакама.
У то време сам се зближила са генералицом и веома смо заволеле једна другу.
Она је била удовица, добра, света душа. Раније је имала децу, али их је изгубила у раном узрасту и од тада не може равнодушно да гледа на дете.
Испричала сам јој цео свој живот, нисам сакрила ни моје последње туге, слабости мужа, испричала сам јој и своје виђење и рекла где сам била тог пресудног јутра.
Саслушавши ме, генералица се побожно прекрстила, и дубоко замислила.
- А знате шта? – рекла је погледавши ме, - ја у томе свему видим Божији прст. Пожар је морао да се деси на дан помена једног од моје деце, која су сахрањена у Александро-Невској Лаври! И ево Господ ми шаље живу уместо мртве деце, а вама мене као ослонац у тешкој ситуацији, и нама остаје да разумно дођемо до циља на који нам је Господ указао.
- Ево шта ћемо, - рекла је поћутавши, - имам два имања: једно од њих је мало и налази се у Н-ској губернији; ваш муж би могао да пође тамо као старији трговац; тамо је један старац који управља имањем и ја ћу му написати поруку. Можда ће се тамо опоравити!
- Дај Боже, дај Боже, - прошапутала сам са сузама.
Мој муж је са захвалношћу прихватио предлог.
Од дана несреће он није пио ни једну чашицу, и ја сам са страхом и надом очекивала шта ће бити даље и у души сам призивала Блажену Ксенију.
Испричала сам му своје виђење, а он је тада јако пребледео, али није рекао ни реч, већ је само предложио да одемо заједно и одслужимо парастос пре нашег одласка у село, где смо се ускоро и преселили.
Прошло је неколико месеци – муж није пио, прошла је година, и од тада ево већ осам година а о прошлом нема ни помена.
Али ја сам примећивала да је муж понекад веома замишљен, и као да га је мучила нека тајна или болест, и знајући његов отворени карактер, схватила сам да је то болест, и бојећи се последица једном сам га упитала за узрок. Муж се страшно збунио, побледео, устао, неколико пута прошао по соби и затим одлучно сео наспрам мене и рекао: “Тог јутра када си ти отишла на гробље, спавао сам чврстим сном, и видео сам нешто страшно у сну, као да су ме неке звери окружиле; сећам се да сам те викнуо, али ти ниси пришла и јавила ми се непозната жена са штапом у десној руци. Звери су све одмах негде нестале, а она ми се обратила и ударајући својим штапом упозоравајући рекла: “Твоја жена није ту, она је код мене. Сузе њене мајке су натопиле мој гроб. Остави алкохол! Устани! Твоја деца горе!”. И с тим речима је нестала. Ја сам скочио и видим тебе нема, деца мирно спавају, и ја сам то све протумачио као моју главобољу, али није прошло ни десет минута после тога, када се у кухињи чуо очајнички крик: “Горим!”. Скочио сам као полууман, не толико од крика, колико од страшне мисли о виђењу. “Деца горе”, - сетио сам се последњих речи те жене. Узео сам децу и утрчао у предсобље, али је већ било касно: врата су горела, тада сам се бацио ка прозору, а остало знаш”.
“Ето зашто, - додао је мој муж, - сам посебно хтео да знам где си била тог јутра, и када сам сазнао, у мислима сам се помолио, и од тада ми је мрско чак и да мислим о вину – завршио је он своју исповест.
Била сам страшно зачуђена тим открићем. Годину дана после нашег пресељења у село, умро је старац који је управљао имањем и генералица је поставила мога мужа на његово место, али ускоро се и сама упокојила, моја голубица. Царство јој Небеско!
При том сећању, крупне сузе су се сливале по образима приповедачице; она је тешко уздахнула и наставила:
- Старица с којом сам све време била у интимној преписци, по духовном завештању, преписала је велико имање у Тверској губернији своме рођаку, а ово где смо ми сада, заувек нама.
И за све то што имамо дугујемо молитвама моје мајке које је упутила Блаженој Ксенији. Сазнала сам из дневника који је оставила и наредила да се сакрије док не напуним тридесет година, да је мој отац у својој раној младости много пио, и да је моја мајка због тога много страдала, док је добри људи нису научили да прибегне помоци Свете Ксеније, и после тога се мој отац ускоро излечио од своје слабости и строго је забрањивао да се вино држи у стану.
Тек тада сам схватила због чега се она тако бојала за “пијаницу” мужа, и због чега ме је саветовала да прибегнем помоћи баш Блаженој Ксенији. Својим родитељским срцем је осећала да ће њена ћерка све то сама преживети и искусити!
- Ето, - завршила је Горева своју причу, - због чега посебно поштујем Блажену Ксенију и сама тежим да идем у Петроград али ме посао стално задржава (муж и сад није ту отишао је послом у наш губернијски град), те ме деца задрже, а имам их мало – рекла је осмехнувши се, - свега седморо; сутра ћете их упознати: пет синова и две ћерке.
Када је завршила своју причу, поноћ је већ одавно поодмакла.
- Јесам ли вас намучила? – рекла је устајући.
- О шта вам је напротив, - одговорила сам такође устајући, много сам вам захвалана за ову причу. Немам често прилику да слушам тако нешто и са нестрпљењем ћу што је могуће брже пожурити да одем на свети гроб и помолим се за себе и за вас.
- Захваљујем вам од душе, - рекла је пружајући ми руку на растанку.
Сутрадан ми је Горева показала цело своје имање које је у беспрекорном реду, и заиста ми је представила своје седморо деце од годину до тринаест при чему је рекла да је “то тета из Петрограда, где је гроб Блажене Ксеније, ваших деда и бада, и генералице Л.”
Један од малишана од пет година ми је пришао и упитао: “А јеси ти била на гробовима?”
- Не, - рекла сам, - мили, још нисам нила!
- А наша мама је била!
- И ја ћу да одем ако ми кажеш где су ти гробови.
- На Волковом и на Невском, - одговорио је.
- Наши ближњи, - умешала се Горева у разговор, - сви леже ма Волковом гробљу, а генералица Л., у Александро-Невској Лаври.
Обећала сам да ћу тамо одслужити парастосе и о свему написати.
- Захваљујем вам од све душе, - рекла ми је, грлећи ме са сузама и целивајући на растанку.
- Тако сте ми живо донели са собом мој крај Петроград као да сам и сама била тамо, - рекла ми је помажући ми да седнем на таљиге.
Одморени коњи су кренули другим путем, а ја сам са жалошћу напуштала гостопримљиви кров. И дуго сам видела да је цела породица стајала на капији, пратећи очима случајну гошћу која је одлазила у њихов крај, к светим гробовима њихових ближњих, носећи са собом обећану поруку.
Требало је да путујем на коњу по сеоском путу, и како је било време пролећног беспућа, морала сам, отишавши двадесет врста од последње станице, због немогућности да идем даље, а због речног излива и касног времена, да по савету мог кочијаша прибегнем гостопримству једне господарице, чије имање се налазило на нашем путу.
Још на путу ка салашу, мој возач ми је објаснио да ту живи једна газдарица, Марија Сергејевна Горева, и да је она “веома побожна и сваког сиромаха прима и не отпушта без нечега да понесе”.
Газдарица је заиста била веома љубазна и гостопримљива и сазнавши да сам из Петрограда, обрадовала ми се као рођеној.
Извинила сам јој се због уношења немира, али она није хтела ни да слуша.
- Ах, - рекла је, - ја се тако радујем да чујем нешто о Петрограду, а тим пре да видим особу која је одатле. Петроград је мој крај, - додала је са осмехом, како би појаснила своје посебно интересовање за тај град.
Марија Сергејевна Горева је била још млада и лепа жена. У њеним крупним црним очима, у осмеху на пуним предивним уснама, је било толико топлине да се и спонтано, без речи, потврђивало о њој све што сам већ чула од свог возача.
Она је цела сијала неком посебном, унутрашњом светлошћу и, без обзира на необичну простодушност, с којом се држала, у њој је постојала нека моћна сила и неописиво је привлачила к себи од првог погледа.
После чаја смо прешли из трпезарије у дневну собу, и ускоро се између нас развио жив разговор. Она ме је са живим интересовањем питала о Петрограду у најситнијим детаљима.
- Срећни сте јер ћете ускоро видети Петроград, - рекла је одједном погледавши ме тужним погледом, и притом се дубоко замислила, и чинило се као да је желела нешто да ми исприча, али се ипак предомислила.
А мени је кроз главу прошла радосна мисао: “А можда сте желели да ми дате неку пошту да однесем у Петрогард, - рекла је, - па вас молим ако је то, ја ћу то учинити са великим задовољством”.
У очима јој се појавила искрена радост.
- О, молим вас , - рекла је, - ако сте тако добри, и ако вам то не представља проблем, - и уставши отишла је у другу собу, и кроз минуту је одатле изнела неколико златника у коверти и предала ми.
- Ево, - наставила је, дајући ми коверат, - када будете у Петрограду, отиђите на Смоленско гробље, тамо се налази гроб слушкиње Божије Блажене Ксеније: одслужите јој парастос, а све остало поделите сиромашнима.
- С највећим задовољством, - рекла сам,- спремна сам да испуним вашу жељу, а тим пре што се и сама већ одавно спремам да посетим њен гроб, о коме сам много слушала. Али ви вероватно имате посебан разлог због кога поштујете Блажену Ксенију? – упитала сам је.
- О, да! – одговорила је са дубоким и снажним уверењем, и тихо додала, - диван је Бог у светима Својим! Ја сам то осетила у животу на сопственом искуству.
- Ако није тајна, - рекла сам, - можда можете да ми испричате неки посебан догађај из вашег живота, који је допринео да се у вама укрепе тако чврста религиозна уверења, и тако јака вера?
- Не, није тајна, - одговорила ми је, - али ако би чак и била тајна, онда ради Светлости истине, треба да жртвујемо и наше тајне.
Све је то рекла одлучним и чак помало строгим гласом, да сам чекала шта ће даље рећи.
Међутим, Горева је устала и прошла неколико пута по дневној соби, као да је нешто размишљала; а потом је села наспрам мене и почела своју причу тихим гласом, али ипак узнемиреним.
- Рођена сам у Петрограду, у трговачкој породици. У почетку смо живели веома богато, имали смо своје коње, кочије, много послуге и све друго, доступно великашима. Учила сам у једној од гимназија и била сам већ у петом разреду, када су почеле невоље. Очеви послови су брзо пропали, и завршило се тиме што нам је једном дошла полиција и пописала све ствари, укључујући чак и гардеробу; отац је мени и мајци рекао да нам ништа није остало, и да је он захваљујући нечијој превари, изгубио у току једног месеца на берзи триста педесет хиљада рубаља у неким папирима, и да сем дуга немамо ништа друго. У то време још нисам била свесна важности тога што се десило, али је за мајку то био тежак ударац.
Како се сада сећам, она се прекрстила гледајући на икону и прошапутала: “Нека буде воља Твоја Господе!”. И са великим смирењем се покорила њој, а томе је и мене учила: “Никада ћерко не клони духом, - говорила је, - без обзира како су тешка привремена искушења, сечај се увек краја многострадалног Јова; ми смо изгубили само новац, али не живи се само са њим, већ са добрим људима. Моли се Господу да те благослови са добрим и смиреним мужем, који није пијаница, и поштуј увек празник слушкиње Божије Блажене Ксеније: она ће ти бити велика заступница”.
Због чега се моја мајка тако бојала за мог мужа пијаницу, сазнала сам тек касније, а у то време нисам чак тачно ни знала шта значи “пијаница”, пошто у нашој породици не само да нико није пио вино, већ је отац чак строго забрањивао да се оно држи у кући.
Ускоро после нашег финансијског фијаска отац је поцео да ради као трговачки помоћник у једној од великих трговачких фирми и почео је да прима плату шездесет рубаља месечно.
Нисмо имали довољно средстава за живот, тако да сам ја морала да напустим гимназију и почнем да радим као касирка у тој истој продавници где је и отац радио. Тада се наша ситуација мало поправила, али нас је ускоро погодила велика невоља: моја мајка која је побољевала од самог дана несреће је врло брзо умрла од престанка рада срца, а после годину дана је умро и отац од запаљења јетре.
Дакле, остала сам сироче као 17-огодишња девојчица и наставила сам да и даље радим у тој истој продавници.
Прошло је две године од смрти родитеља, и удала сам се за свог колегу – књиговођу наше фирме, препознавши у њему човека истих уверења, а што је најважније истих погледа на религију, што нас је посебно зближило.
Мој муж је заиста био узоран породични човек и притом веома добар човек, и три године после наше свадбе су пролетеле као један светао и срећан дан. У то време су нам се родила два сина. Муж је добијао добру плату, и све смо имали, и чинило се да срећи нема краја, али нам је Господ дао другачији удео. Тада је Горева дубоко уздахнула и мало поћутавши наставила:
- Једном увече, мој муж се потпуно супротно уобичајеном, враћао кући веома касно, и ушао у собу љуљајући се. Приметила сам то и уплашила се мислећи шта му је, притрчала сам му, а он је тада уздахнуо и осетила сам снажан мирис вина. Притом се у мом погледу невољно појавила избезумљеност, коју је мој муж сигурно приметио, јер ми се обратио са гневом што њему уопште није било својствено:
- Па, што ме тако гледаш? Шта је ту чудно? Па – попио сам, каква реткост; мушкарац од својих скоро тридесет година је попио, какав догађај!
- Али, - рекла сам, - ја ти ништа нисам рекла.
- А шта ту има да се каже? И зашто си будна до сада? Лези да спаваш! Легла сам, али нисам могла да заспим.
Тачно као огањ ме је опржила мисао: “А шта ако је то тек почетак!”. Ствар је у томе што се мој свекар повремено страшно напијао, и умро је од удара, те је та појава могла да буде наследна. При самој помисли на ту могућност сва сам се следила, али је само време то могло да покаже, те сам одлучила да стрпљиво чекам.
Ујутру је муж устао блеђи него обично, али иако је био замишљен, био је као и раније нежан и тих. Није рекао ни речи о ономе што се јуче десило, а и ја сам ћутала.
Прошла је једна седмица и ја сам већ почела да се смирујем, кад се одједном поновило то исто само у много већем степену, и од тада више није било места никаквој сумњи: муж је непрекидно пио…
Прошло је неколико страшних месеци, а можда и година дана. Дали су му отказ на послу, а ја сам у то време родила већ и треће дете.
Из стана смо се давно иселили, и сви смо живели у једној малој соби на Пескама и то искључиво од тога што сам ја зарађивала шивењем рубља. Али да ли сам и могла много да зарадим са троје мале деце на рукама!
Задесила нас је велика невоља: задужили смо се и у продавници и код своје газдарице и то за два месеца. Шта нам је било чинити?
- Сећам се како је у време када је требало да платим за трећи месец, увече када су муж и деца спокојно спавали, газдарица звала и рекла да уколико сутрадан не платим стан, или у крајњој мери не избацим “пијаницу” мужа, кога она више не жели да држи код себе, она ће нас напросто истерати све на улицу.
Шта сам могла да јој одговорим?
Измучена бригама и радом, тако сам ослабила, да сам осећала да ако каже још једну реч нећу моћи да се уздржим: срце је већ почело јако да куца, и стегнувши га одговорила сам јој:
- Дарја Карповна! Молим вас да данас прекинемо овај разговор, а сутра ћу вам дати одговор.
- Добро, - рекла је устајући, - али пришавши к вратима окренула се још једном и подсетила ме шта ми следује.
Само што су се врата затворила за њом, погледала сам на портрет своје мајке, беспомоћно покрила лице рукама и горко заплакала.
- Мајко мила, - речи су биле као јецај, - због чега си ме заборавила, твоју сироту ћерку! Помоли се за мене рођена! Молитва мајке спасава са дна мора. Уразуми ме и научи шта да радим! Немам снаге више овако да живим!…
До последњег тренутка сам непрекидно и са дубоком вером молила Господа да спасе мог мужа од ове страсти, али Господ као да ме није услишао. Али то ми се само тако чинило, јер је Он у ствари тако милостив, и по Свом непроменљивом обећању чује сваку нашу молитву, али понекад желећи да прослави Своје Угоднике, захтева од нас грешних да прибегавамо њиховом заступништву, а по њиховим, Њему угодним молитвама, испуњавају се наше добре жеље.
То се управо и мени десило.
После мог вапаја покојној мајци желела сам да се прихватим посла, али измучена и морално и физички како сам седела тако сам и остала спустивши главу на сто. Не сећам се да ли сам дуго била у том стању, али ево шта се са мном тада десило:
Угледала сам пред собом непознатог младића, који је био обучен једноставно, као мирјанин. Пружио ми је десну руку и заповедницки рекао: “Идемо!”.
Тачно ме је невидљива сила подигла и ја сам га без речи следила. Дуго смо ишли, само ћутећи, дугим и мрачним улицама, али као да нисмо додиривали земљу, док се на крају нисмо зауставили пред великим вртом. Осмотривши све, угледала сам кроз решетку на вратима беле крстове, који су стајали као привиђења усред ноћног мрака, и са страхом одступајући натраг, прошапутала сам: “Гробље!”.
 |
| Капела у којој почивају мошти св. Ксеније |
И не очекујући мој одговор, снажно је десном руком ухватио моју руку, а левом је лагано додирнуо затворена врата, која су се тихо без шума отворила пред нама. Приметила сам у даљини усред ноћног мрака трепераву светлост, и обрадовавши се скоро узвикнула: “Светлост!”.
- Иди к њој! – рекао ми је мој сапутник, и додао, - одавно те тамо чекају, - неприметно је нестао, оставивши ме потпуно саму.
Било ми је тако страшно да сам почела да трчим према светлости, и дотрчавши скоро до саме светле тачке, увидела сам да стојим пред капелицом, из које је излазила светлост, слична плавичастом бенгалском огњу.
Осмотривши, препознала сам гроб Блажене Ксеније, где сам долазила још са мајком.
Кроз затворена врата сам чула појање: “вјечнаја памјат!”. – Ушла сам и угледала своју мајку, која је била прислоњена над надгробном плочом. Из очију моје мајке су текле сузе и то тако обилно, да се чинило као да је цела плоча пливала у њима. Пружила сам своје руке и на узвик “Мајко!”, дошла к себи.
Тако сам и урадила, оставивши децу мужу, знајући да ће он ујутру када се пробуди бити трезан.
Када сам пришла ка капелици, тако сам живо доживела цело ноћно виђење и моју мајку, да сам све поново преживела, и клекнувши остала сам цео парастос – и то не један – на том истом месту где сам видела своју мајку. После тога сам одмах осетила као да је нека тежина спала са мене, и ја сам се са тако олакшаном душом враћала и размишљала о претходној ноћи, да чак нисам ни приметила како сам прешла велико растојање од Смоленског гробља до Пескова и ушла у нашу улицу. Одједном сам недалеко чула звук звона, и подигавши главу, угледала сам да наспрам наше куће стоји неколико ватрогасних бригада које су довршавале гашење пожара.
При таквом призору одмах сам се зауставила и премрла, али сам се потом кренула напред и дотрчавши до бригада, са криком који је раздирао душу рекла “Деца! Муж!” – желела сам да прођем кроз врата, али су ми ноге поклекле, смркло ми се пред очима, и без осећаја сам пала на земљу.
Када сам дошла к себи, приметила сам да се налазим у великој светлој и богато опремљеној соби. Поред мог узглавља је стајао старији господин који ме је држао за руку и проверавао пулс. Видевши да сам отворила очи, обратио се старици која је седела у фотељи и била обучена у тамну свилену хаљину, рекавши: “Обамрлост је престала, нема више опасности, треба дати лек за умирење”. Медјутим, ја сам се јасно сећала пожара и моје прво питање је било: “Деца и муж?”
- Умирите се, рекла је старица тихим и нежним гласом, - ваш муж се само мало повредио, а сва деца су жива и потпуно здрава. Она су овде у другој соби, и двоје од њих спавају, а најстарије ћете сада видети.
Али, приметивши моју брижну неповерљивост, старица ме је разумела, и пријатно се осмехнувши, рекла нешто другој старици, која је личила на стару дадиљу; ова је тог трена изашла и вратила се за минуту, држећи за руку мог старијег сина, а млађе су на рукама носили двоје слуга. Угледавши своју децу живу и здраву, прекрстила сам се, и умиривши се упитала где се налазим.
- Ви сте код мене, у стану генералице Л., - одговорила ми је старица у свиленој хаљини. – Ја сам пошла на службу у Александро-Невску Лавру и прошла сам поред ваше куће, када су се чули крици: “Спасавајте, деца горе!”. Ја сам се разуме се зауставила и напустивши кочију пришла ближе ка кући. Али слава Богу, двоје деце су већ спасле ватрогасне бригаде, а треће – ваш муж, али је он пао, а дете су ухватили, и ја сам све повела код себе, а после су и вас донеле моје слуге које су вас тамо чекале. Ваш стан се запалио у кухињи, и за мање од пола сата све је изгорело, тако да ништа нисмо спасли од ваше имовине.
- Бог с њим!, - прошапутала сам, - моја деца и муж су живи слава Творцу за њихово спасење!
- Али Боже мој! Колико смо вам само проблема донели! – обратила сам се к старици.
- Ах, молим вас, не размишљајте о томе, - рекла је она.
- Мој стан је велики и има простора колико хоћете, а ја много волим децу и уз Божју помоћ живите код мене док се обоје не снађете.
- А где је мој муж?
- Доле, - мој стан има два спрата, - објаснила ми је генералица.- Њега превијају, и он је веома био узнемирен због вашег раног одсуства.
- Објаснићу вам после где сам била тог јутра, - одговорила сам на упитни поглед генералице.
Сутрадан сам устала из постеље, али је муж одлежао још две недеље и још је дуго ходао на штакама.
У то време сам се зближила са генералицом и веома смо заволеле једна другу.
Она је била удовица, добра, света душа. Раније је имала децу, али их је изгубила у раном узрасту и од тада не може равнодушно да гледа на дете.
Испричала сам јој цео свој живот, нисам сакрила ни моје последње туге, слабости мужа, испричала сам јој и своје виђење и рекла где сам била тог пресудног јутра.
Саслушавши ме, генералица се побожно прекрстила, и дубоко замислила.
- А знате шта? – рекла је погледавши ме, - ја у томе свему видим Божији прст. Пожар је морао да се деси на дан помена једног од моје деце, која су сахрањена у Александро-Невској Лаври! И ево Господ ми шаље живу уместо мртве деце, а вама мене као ослонац у тешкој ситуацији, и нама остаје да разумно дођемо до циља на који нам је Господ указао.
- Ево шта ћемо, - рекла је поћутавши, - имам два имања: једно од њих је мало и налази се у Н-ској губернији; ваш муж би могао да пође тамо као старији трговац; тамо је један старац који управља имањем и ја ћу му написати поруку. Можда ће се тамо опоравити!
- Дај Боже, дај Боже, - прошапутала сам са сузама.
Мој муж је са захвалношћу прихватио предлог.
Од дана несреће он није пио ни једну чашицу, и ја сам са страхом и надом очекивала шта ће бити даље и у души сам призивала Блажену Ксенију.
Испричала сам му своје виђење, а он је тада јако пребледео, али није рекао ни реч, већ је само предложио да одемо заједно и одслужимо парастос пре нашег одласка у село, где смо се ускоро и преселили.
Прошло је неколико месеци – муж није пио, прошла је година, и од тада ево већ осам година а о прошлом нема ни помена.
“Ето зашто, - додао је мој муж, - сам посебно хтео да знам где си била тог јутра, и када сам сазнао, у мислима сам се помолио, и од тада ми је мрско чак и да мислим о вину – завршио је он своју исповест.
Била сам страшно зачуђена тим открићем. Годину дана после нашег пресељења у село, умро је старац који је управљао имањем и генералица је поставила мога мужа на његово место, али ускоро се и сама упокојила, моја голубица. Царство јој Небеско!
При том сећању, крупне сузе су се сливале по образима приповедачице; она је тешко уздахнула и наставила:
- Старица с којом сам све време била у интимној преписци, по духовном завештању, преписала је велико имање у Тверској губернији своме рођаку, а ово где смо ми сада, заувек нама.
И за све то што имамо дугујемо молитвама моје мајке које је упутила Блаженој Ксенији. Сазнала сам из дневника који је оставила и наредила да се сакрије док не напуним тридесет година, да је мој отац у својој раној младости много пио, и да је моја мајка због тога много страдала, док је добри људи нису научили да прибегне помоци Свете Ксеније, и после тога се мој отац ускоро излечио од своје слабости и строго је забрањивао да се вино држи у стану.
Тек тада сам схватила због чега се она тако бојала за “пијаницу” мужа, и због чега ме је саветовала да прибегнем помоћи баш Блаженој Ксенији. Својим родитељским срцем је осећала да ће њена ћерка све то сама преживети и искусити!
- Ето, - завршила је Горева своју причу, - због чега посебно поштујем Блажену Ксенију и сама тежим да идем у Петроград али ме посао стално задржава (муж и сад није ту отишао је послом у наш губернијски град), те ме деца задрже, а имам их мало – рекла је осмехнувши се, - свега седморо; сутра ћете их упознати: пет синова и две ћерке.
Када је завршила своју причу, поноћ је већ одавно поодмакла.
- Јесам ли вас намучила? – рекла је устајући.
- О шта вам је напротив, - одговорила сам такође устајући, много сам вам захвалана за ову причу. Немам често прилику да слушам тако нешто и са нестрпљењем ћу што је могуће брже пожурити да одем на свети гроб и помолим се за себе и за вас.
- Захваљујем вам од душе, - рекла је пружајући ми руку на растанку.
Сутрадан ми је Горева показала цело своје имање које је у беспрекорном реду, и заиста ми је представила своје седморо деце од годину до тринаест при чему је рекла да је “то тета из Петрограда, где је гроб Блажене Ксеније, ваших деда и бада, и генералице Л.”
Један од малишана од пет година ми је пришао и упитао: “А јеси ти била на гробовима?”
- Не, - рекла сам, - мили, још нисам нила!
- А наша мама је била!
- И ја ћу да одем ако ми кажеш где су ти гробови.
- На Волковом и на Невском, - одговорио је.
- Наши ближњи, - умешала се Горева у разговор, - сви леже ма Волковом гробљу, а генералица Л., у Александро-Невској Лаври.
Обећала сам да ћу тамо одслужити парастосе и о свему написати.
- Захваљујем вам од све душе, - рекла ми је, грлећи ме са сузама и целивајући на растанку.
- Тако сте ми живо донели са собом мој крај Петроград као да сам и сама била тамо, - рекла ми је помажући ми да седнем на таљиге.
Одморени коњи су кренули другим путем, а ја сам са жалошћу напуштала гостопримљиви кров. И дуго сам видела да је цела породица стајала на капији, пратећи очима случајну гошћу која је одлазила у њихов крај, к светим гробовима њихових ближњих, носећи са собом обећану поруку.
Нема коментара:
Постави коментар