Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупило се много монаха који су прихватали његове савете.
Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Донели су му корпу пуну грожђа. Седели су дуго код Старца, слушали његове драгоцене савете и душевно обогаћени, кренули према граду.
– Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.
Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице стајала је корпа препуна дивног миришљавог грожђа.
– Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.
Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице стајала је корпа препуна дивног миришљавог грожђа.
Редак дар, будући да у том крају није било грожђа.
Сигурно је врло слатко, помисли Ава и крену да га проба.
Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.
– Није право да ја задржим грожђе. Остали оци га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.
Узе, грожђе и однесе га до Аве Петра који је био најстарији монах у скиту.
– Аво, донели су ми ово грожђе. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече Ава Макарије.
– Хвала ти Аво, Бог те благословио – одврати старац.
И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.
– Ма, стани мало, помисли. Братија није ни пробала грожђе. Знам да Ава Исидор много воли грожђе.
И без много размишљања узе корпу и однесе му је.
– Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.
– Бог те благословио, одврати овај и узе корпу.
Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.
– Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем.
А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.
– Грех је да ја задржим овај дар. Ава Макарије много воли грожђе.
И упути се према његовој колиби. – Аво, опрости ми, знам да волиш грожђе, учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући нетакнуту корпу пуну грожђа, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосeћање.
Сигурно је врло слатко, помисли Ава и крену да га проба.
Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.
– Није право да ја задржим грожђе. Остали оци га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.
Узе, грожђе и однесе га до Аве Петра који је био најстарији монах у скиту.
– Аво, донели су ми ово грожђе. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече Ава Макарије.
– Хвала ти Аво, Бог те благословио – одврати старац.
И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.
– Ма, стани мало, помисли. Братија није ни пробала грожђе. Знам да Ава Исидор много воли грожђе.
– Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.
– Бог те благословио, одврати овај и узе корпу.
Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.
– Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем.
А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.
– Грех је да ја задржим овај дар. Ава Макарије много воли грожђе.
И упути се према његовој колиби. – Аво, опрости ми, знам да волиш грожђе, учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући нетакнуту корпу пуну грожђа, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосeћање.
У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:– Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.
И тада им исприча целу причу.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
Извор : Светосавско звонце
Нема коментара:
Постави коментар