Из житија Светога Саве-првог архиепископа српског

(О бекству у Свету гору)

Свети Сава, фреска из манастира Милешева

Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Јер беше слушао о Светој гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, /Монасима пустињацима./ јер беше добар човек који дели милостињу и даје много. А Бог, готов да услиша молитву и жељу слугу својих, и његову жељу испуни и подстаче га да дође к родитељима из краја данога му.

И када га примише с великом љубављу заједно с благороднима његовим који су дошли с њим, и када безмерна радост и весеље и велико пировање беху учињени због доласка вазљубљенога сина к родитељима, и када су се веселили много дана, - гле, као Богом покренути, дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком, /Три основна начина монашког живота у Светој гори: општежиће (киновија), скит и потпуна усамљеност./ какав је заједнички живот у манастирима, и засебан двојице или тројице једнодушно, и самотан, усамљенички живот оних који живе испоснички у ћутању, све му потанко исприча. Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше. А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових. Потом, одахнувши мало, рече старцу:

- Видим, оче, да Бог, који унапред зна све /Прва посланица апостола Јована 3, 20; упор. Псалми Давидови 139, 2-4; Књига пророка Данила 13, 42./ и који је видео болезан срца мога, /Псалми Давидови 13, 2./ посла твоју светост да утеши мене грешнога. Сада се утеши срце моје и душа се моја развесели радошћу неисказаном. Сада разумедох за чиме сам непрестано жудео. Блажени су и трипут блажени они који су се таква безбрижна и неметежна живота /Мисли се на духовни живот./ удостојили. Шта ја да учиним, оче, да бих могао побећи од многометежног живота овога света, па да се таква ангелскога живота удостојим? Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам. Ако бих како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни постигао оно што желим.

А старац, узевши реч, рече му:

- Жудна је љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило јединство с браћом и заједничко живљење. Али Владика заповеда да се и ово лако презре, и крст узме на раме, и да се за њим усрдно иде, /Јеванђеље по Матеју 10, 37-38; 16, 24; Јеванђеље по Марку 8, 34; Јеванђеље по Луки 9, 23; 14, 27./ и све лако поднесе, на страдање његово за нас угледајући се. Заповеда да не благујемо у меком, да не тражимо телесни покој, него да више прионемо за наготу и глад, бдење и молитву, и да се обрати пажња на умиљење и плач са уздисањем и скрушеношћу срца. Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част поуздану.

А младић, слушајући ово и као доброплодна земља семе примајући у срце своје речи старца, /Јеванђеље по Матеју 13, 8; Јеванђеље по Марку 4, 8; Јеванђеље по Луки 8, 15./ ридање к ридању додаваше.

Пут ка небесима светог Тихона Задонског

Велики богоугодник земље Руске, свети Тихон Задонски, епископ Воронежски, родио се у селу Короцка у Новгородској губернији 1724. године у простом сељачком дому. Имао је три брата и две сестре; отац му је рано умро, и мајка је с великом муком прехрањивала своју децу. Побожан и врло вредан, мали Тимотеј, како се свети Тихон звао пре монашења, приљежно је учио књигу. У своје време мајка га одведе у Новгородску семинарију, у коју он би примљен за државиог питомца. Веома даровит и пун љубави за науку, он показа тако велики успех у науци, да и пре завршетка богословије би постављен при истој Новгородској богословији за наставника грчког језика. А кад 1754. године заврши семинарију, он би постављен за наставника реторике. Душе пуне христољубља, Тимотеј би пострижен за монаха 10. априла 1758. године, и доби име Тихон. Јануара месеца 1759. године он би назначен за васпитача семинарије, а 26. августа те исте године он би као архимандрит постављен за ректора Тверске семинарије. Иако је христочежњивог архимандрита Тихона срце неодољиво вукло у пустињску самоћу на пустињачке подвиге, ипак га је промисао Божји повео путем епископства. У својој 37-ој години архимандрит Тихон би посвећен за викарног епископа Новгородске епархије 13. маја 1761. године, а 3. фебруара 1763. године постављен за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних пет година, па се због слабог здравља повукао и настанио у Задонском манастиру, где се строго подвизавао у тешким подвизима попут древних отаца Цркве и писао богомудре књиге, пуне благодатне мудрости, која богољубиве душе одводи у царство Божије. Свети Тихон се упокојио мирно у тринаести дан месеца августа 1783. године у Задонском манастиру, где његове чудотворне мошти почивају.

Сведочанство вере светог Максима Исповедника

Свети Максим Исповедник пред царем разобличава монотелитску јерес
Детаљ са руске иконе, XVI век

Троил: Наш нам је господар наложио к теби да дођемо и да те обавестимо шта је његова величанствена и од Бога установљена власт одлучила. Но најпре реци хоћеш ли или нећеш послушати цареву наредбу?

Ава Максим: Ти ми, господару, прво реци шта је наредила његова благочестива власт; па ћу ти онда ја одговорити како доличи. Како ти другачије могу одговорити о оном што ми није знано?

Троил (наваљује): Више ти не могу рећи док нам не кажеш хоћеш ли или нећеш послушати цареву наредбу.

Видевши како ови не одустају те да ће на његово даље оклевање, попут свих тадашњих осионих великаша, грубо и оштро реаговати, ава Максим одговори.

Ава Максим: Ако ли вам је у моћи слузи својем вољу господара нашега и цара да искажете, ја вам ево, пред лицем Бога и његових ангела и пред лицем свију вас, велим да ћу, ако ми цар налаже било шта што се може укинути и избрисати са овога света, учинити то што ми он налаже.

Троил (изненада устаје): Опростите, мени је доста! Овако ништа нећемо урадити.

Велика тада настаде галама, збрка и немир.

Епископ Теодосије: Дајте му неки одговор и чујте шта ће рећи. Није по правди одавде да одемо а ништа нити да кажемо нити да чујемо.

Епифаније: Ово ти цар по нама поручује: јер сав се Запад и сви ови на Истоку који чине неред за тобом поводе и јер сви се они тебе ради противе са нама да се у вери сложе, нека те Бог приволи нама да се, на темељу Типоса што га огласишмо, вратиш у заједницу. Изаћи ћемо тада заједно пред Бронзану капију целов с тобом да изменимо и руку да ти стиснемо. Бићемо са тобом заједно тамо где по обичају цареви стоје. Сабраћемо се заједно и причестићемо се чистом и животворном тајном Тела и Крви Христове. Оца ћемо призвати нашег и радост ће настати не само у нашем хришћанском граду, него и у свеколикој васељени. Јер извесно знамо да ће, ако ли се ти придружиш нашем светом [патријаршијском] трону, сви они што су се на потицај твога учења од нас удаљили са нама поново сјединити.

Према епископу се окренувши, сав у сузама, ава Максим прозбори.

Ава Максим: Велики мој господине, сви ми судњи дан чекамо. Ти се засигурно сећаш шта смо закључили и шта смо учинили пред лицем светога Еванђеља, пред Крстом животворним, пред ликом Бога нашег Спаситења и пресвете његове мајке Приснодјеве.

Епископ му, погнувши главу, одговори пригушеним гласом.

Епископ Теодосије: Шта ја могу када се нашем благочестивом цару свидело другачије?

Ава Максим: Зашто ли сте се онда, ти и они који са тобом беху, дотицали Еванђеља, кад већ нисте имали снаге до краја да испоштујете оно што је речено? Уистину ме све небеске силе неби могле навести да то урадим. Како ћу се пред Богом, али и пред својом савешћу, оправдати ако веру што спасава одбацим и то све ради непостојане људске славе.

Након ових речи, обузети бесом дигоше се, те га стадоше вређати, чупати му браду, као какву га лопту тамо-амо бацати и по њему пљувати од главе до пете. И не престадоше га пљувати док му хаљина, што је на себи имао, не постаде сасвим мокра. Онда се епископ Теодосије усправи говорећи.

Епископ Теодосије: Није требало тако да чинимо, него само његов одговор да чујемо и да о њему известимо нашег доброг господара. Канонски се [т.ј. законски] поступци другачије воде.

Писмо писару Веселину Г. који се чуди зашто Свети Сава није писао књиге

Да ли због тога, велиш, што онда није било хартије? Било је хартије и онда, чак и боље него данас, хартије од коже. Па и мастила је било, које теже бледи од данашњег. Кад одеш у Хиландар, видећеш рукописе из оног времена, царске и светитељске, који су мање бледи него ли тестамент твога деде.

Писао је свети Сава, али мало. Заиста мало је писао мастилом по хартији, али много, врло много на други начин -на начин апостола Христових. Читај шта Павле пише Коринћанима: ви сте наша посланица... кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога (2. Кор. 3,2-3). Овим начином написао је Сава врло много књига, на милионе. Колико честитих Срба, толико Савиних књига. Он пише и дан данас. Сви они малишани што сваког белог јануара певају: Ускликнимо с љубављу светитељу Сави - јесу најновије књиге Савине. Он их не исписује мастилом но Духом Бога Живога. И не пише на хартији него на срцима. Нити пише речи пролазне но вечите; не речи смрти но речи живота; не слова овога света но слова онога света. Највећи и најчудеснији књижевник српски, несравњив, ненадмашан! Његова жива библиотека пренета је делом на небеса; његова сабрана дела не могу се показати сад него тек на крају света и времена, на последњем Суду Божијем. Тада ће се моћи сагледати сва дела Немањића Саве, исписана Духом Христовим, жива слова, живе душе људске, грађани Царства Небескога. Управо светитељ је српски сам перо изабрано, а писац сам Дух Божији Свети, по речи цара Давида: ја сам перо књижника брзописца (Пс. 45,1). Тај књижник брзописац није нико други до Дух Свети, који је писао кроз пророке, апостоле и светитеље.

Писао је свети Сава и кроз малтер и циглу, и кроз законе државне, и кроз цркве и школе. Хилендар и Жича његово је писање. И прво царство српско, уколико је непорочно и свето, његово је писање. Но све су то само помоћна средства његових бесмртних дела, душа људских, у које он жели да уброји и твоју душу.

Ако је неко од Срба покрмачена књига, није крив свети Сава него он сам. Свак себе крмачи, но нико себе не може очистити ни исправити без Духа Светога. А ти знаш шта значи крмача? То је она звер, пред коју, по заповести Највишега, не треба бацати бисер.

Мир ти и радост од Духа Светога.

Свети владика Николај Велимировић, Мисионарска писма

Свети Пајсије Величковски-О томе да треба претрпети сваку клевету, прекор и непријатности

Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају;потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи-међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија част и славу и светли венац. Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и благодат. Ако то не поднесеш,него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио,нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства Небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати вредност као да је извојевана против самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, који су подносили немаштину , муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ не можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумно подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат. Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе многе клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим своју недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога.Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот,а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта,тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смирење и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спасава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима,о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили-јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко 

буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења-како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и стида узе се, а род Његов ко ће исказати. (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: “Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: “Ако цео свет устане против тебе,непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи.Заувек научи три речи: “праштај’’, “благослови’’ и “помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Навикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.

Чудесна јављања светог Николе светом Стефану Дечанском

Овако, дакле, Стефан претрпе ово жалосно лишење вида, а место где се ово догоди беше звано Овче поље, где беше и молитвени храм великоме архијереју Христову, Николају.

Када је страдалац љуто изнемогао до краја и лежао скоро мртав, пред зору једва је мало заспао. И виде мужа који стоји пред њим. Имао је свештенолепни изглед, украшен светитељском одеждом, а светлост благодати сијаше на лицу мужа. Носећи на десном своме длану оба његова извађена ока и говори му: "Не скрби, Стефане. Ево на длану моме су твоје очи."

И говорећи ово показиваше му оно што носи. А он као мислећи рече њему:

"А ко си ти, господине мој, који за мене чиниш толику усрдност?"

А онај који се јавио рече:

"Ја сам Никола, мириклијски епископ."

Уставши, дакле, из сна, узашиљаше Богу благодарења смерним срцем и његову угоднику. А осећаше и неко немало олакшање болова.

Затим је одатле био послан у Константинов Град у заточење...

Већ се свршаваше пета година његова пребивања тамо, и дошла је часна успомена чудотворивога оца Николаја. Свеноћно бденије вршило се по уобичајеном уставу обитељи, и беху запаљене многе свеће и кађење. Стојаше и Стефан на одређеном му месту, уздишући из дубине душе и молећи се скрушеношћу срца. А када седоше по обичају и када је на средини требало да се прочита житије и уједно чудеса овога великога оца, од напора великога седе Стефан за сто и задрема. И угледа очима срца свога онога божаственога мужа који му се раније јавио. И овај заставши пред њим рече му:

"Сећаш ли се што сам ти пре рекао јавивши се?"

А он као павши на земљу говораше да га познаје и да је велики Никола, а да се не сећа шта је рекао. А он, милостиви, рече:

"Рекох ти да не тугујеш, јер у мојој су руци твоје зенице и ове показах теби."

А он изјави да се сећа тога и припаде ногама светитељу да моли милост.

А онај који се јавио рече:

"Оно што ти тада рекох, сада сам послан да испуним."

И када му даваше вид, подиже га и учини крсни знак на лицу, дотакавши се крајевима прстију очију, рече:

Икона светог Николе опточена сребром,
поклон светог Стефана Дечанског цркви у Барију

"Господ наш Исус Христос, који је слепоме од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак."

И онај, дакле, постаде невидљив, а овај Стефан се престраши. И дошавши к себи, о неизреченога ти милосрђа, Христе, гледаше као и раније. И тако узевши палицу, као што пређе хођаше, на исти начин изађе из цркве.

Када је био у келији, на земљу павши, много часова сузе изливаше од новодарованих оних зеница. Приносећи сузне дарове ономе који их је дао, бијаше се у прса, сматрајући себе као земљу и пепео, и говораше да је недостојан таква доброчинства, а да је достојан многих мука и казни, јер такови су свети, када се удостојавају највећега, тада мудрују најсмерније...

А сада доспевши до краја изнећу како је био мученички крај његова живота и како се он настанио у збору мученика.

Једне ноћи по свршетку јутарњих песама, прилегавши на своју усамљену постељу, мало заспа. И угледа великога Николу у такој слици као што му се и раније јави. И опет Николај, опет обична корист, опет хоће да боље добро јави. Дошавши к њему рече:

"Спремај се од сада, Стефане, за смрт, јер ћеш убрзо изићи пред Господа."

О добре вести! Уставши из сна, сузама радост мешаше, и себе бацивши на земљу, благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер он се жураше увек и хоћаше, ако му буде могуће, да остави земаљске узбуне, и даље да живи са Христом…

Из житија светог Стефана Дечанског, Григорије Цамблак (XIV век)

Свети Јован Златоусти-Беседа о посту и милостињи

Свети Јован Златоусти-фреска из манастира Студеница

Диван је пост, као што је дивно и читање Светог Писма; али дивно је само онда, када је праћено делом, пошто ако читаш а не делаш, читање ти бива на осуду, оно тада бива повод за казну. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2,13). И опет Христос вели: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22). Блажен је онај који говори онима што слушају, нарочито онда када они враћају с великом каматом; а камата - то је послушање и испуњавање заповести Божијих, како говори Господ: и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25,27). Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми "много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти", него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело? 

Ово не говорим кривећи вас, него - ради лакомислених. Ако бих видео да летите високо, ипак бих пожелео да полетите још више: таква је тиранија љубави. И као што среброљупци, што више злата стекну, више га и траже, тако и ми још силније желимо ваш успех. Дакле брате, ако хоћеш да те Бог прихвати, онда пости као што су то чинили Нинивљани. Они нису примили закон; за њих апостол Павле вели: Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон (Рим. 2,14). Стога се не размећи празним постом, јер он сам по себи не узводи на небо, ако нема и сестру своју - милостињу, јер је она сједињена с њим, и међу њима је не само братски и присан однос, већ милостиња служи чак као ослонац посту. Како то знамо? Анђео је говорио Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап. 10,4). Милостиња је крило молитве. Ако молитви не даш крила она неће узлетети, док душа када има крила брзо се узноси на небо. Докле је среброљубље и тежња за стицањем? Све то браћо нестаје заједно са овим животом. Без сумње казаћеш: "реци то самоме себи". И кажем самоме себи, а кажем и вама, јер овај се савет тиче свих. Слушајући ово и исправљајући се, примам доброчинство од вас; и када би онај који говори био роб, ја примам савет, и када би био слободан, такође с нажњом слушам. Не личност онога који говори, него корисност савета чини да примам оно што се говори. И када се Мојсије, тако велики муж који је са Богом беседио, није гнушао савета свога таста, иако је овај био варварин, него их је чак примао и Бог их је потврдио (Изл. 18,24), шта је тек онда нама чинити? 

Свето Преображење у Врднику

Богородица Вратарица

Икона Богородице Вратарице (на грчком Портаитиса)

У 9-ом веку, за време владавине Теофила Иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу униште.

У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве.

Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају.

Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати Небеској Царици: “Госпођо света, Ти као Мати Божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали Господу и Његовој Пречистој Мајци, па се окрене према свом сину рекавши: “Чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост  наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.”

Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио Господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море.

Житије свете мученице велике кнегиње Јелисавете

ДЕТИЊСТВО

Одлучила сам да идем стопама Христа, мог Спаситеља;  Господе, благослови и помози … идем.

Из Устава Марто-Маринске обитељи

 Наравно да сам ја недостојна те бесконачне радости коју ми даје Господ, — да идем тим путем служења, али ја ћу се трудити и Он који јесте Љубав ће ми опростити моје грешке, јер Он види како ја желим да служим Њему…

Велика Кнегиња Јелисавета

Када се Божија љубав дотакне човека, све оживи. Као лагани облак она носи душу ка Вечном Извору Љубави, испуњавајући је наствореном светлошћу.

Као што сунце греје цветове и они стреме ка њему, тако и душа, која заволи Бога, непрестано стреми Њему.

Пребивајући у светлу, и сама душа постаје носилац светла. За таквог човека већ нема својих и туђих — постојање свих постаје његово постојање.

Пут Христове љубави — пут крста, али, када благодат ојача душу, човек не осећа тешкоће пута, он се радује, што може да послужи Богу и ближњем.

Трновит је пут земни,

Ал само тај пут одведе

До сјајних врата Раја

Серце моје и твоје.

Архиепископ Јован (Шаховски)

Пут наше небеске покровитељке — Свете преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете — налик је зраку светлости, светлости добра и милости која греје све око себе.